Пловидба Раjном

Веселинка Стојковић

Пловидба Рајном


Не, није сан, није, Маргарита моја,
ова пловидба Рајном није сан,
као ни Мајном што не беше,
ова вода, ово сунце које се расипа по њој,
ово небо које тумара по њеним плавинама,
њеним модринама, по палуби, по нама,
ове обале, мостови. Мостови…
Пут овај који се отвара, отвара, отвара…
нису сан ова поља која промичу,
ове шуме, градови, села, утоци, облаци.
Ове чајанке, застанци, састанци
у врежама зеленила и цвета,
у обиљу светлости и боја,
под крошњама дебелих хладовина,
нити ове стене, ни Лорелај која тамо пева,
ни путник који отуда, ипак, стиже,
и сажеглог срца од лепоте.
Нису сан наше раширене руке, радосне очи,
ове дивоте што вијоре, прхоре,
Ово Срце, Ово Срце –
живот подигнут у само небо
као што Нојшванштајн се диже
са својим кулама, са птицама,
са својим давнинама, својим лепотама,
видиковцем,
мисао пружена до на крај света и даље…
Чујеш ли, Маргарита моја,
видиш ли? Гете нам из Валхајма свога
усхићеном песмом домахује,
љупкошћу Лотиног корака,
и смеха и гласа њенога,
заносом свога срца, –
пречујмо оно друго: и болом, болом.
С небескога самог сата Који пева, самог свода,
високо, виловито, као нико,
на лири сна и чежње Који пева,
Вечнога греха Божијега,
Тајне Света.
Чујеш ли? А Вајмаром и данас лута,
и данас хода, боје тражи.
Не, Није Сан Ова Пловидба Рајном
Ова Музика Таласа Ова Висина Неба
Сунца и Свих Звезда Земље и Месеца
Музика Свемира Музика Путева Вечности
Ова Музика Наших Срца
Наших Душа Тела Наших…
Ова Пловидба Рајном Није Није Сан
овај брод, овај дан, час,
пут овај који се отвара, отвара, отвара…
није сан Вајл који нас чека,
да нас опет загрли,
као што је за века толике путнике 
у поласку и доласку,
и што ће у векове чинити…
Ова пловидба Рајном није сан,
као ни Мајном што не беше,
Овај Час Ова Вода Ови Мостови
Ово Сунце Овај Глас!
Не, Није Сан, Маргарита Моја…

Фотографија: Веселинка Стојковић