Велимир Раич. Притча о жизни
ПРИТЧА О ЖИЗНИ
Есть в небе уголок, там Всемогущий
Извечно ткет и жизни созидает –
Огромный стан он водрузил на тучи,
И между нитями челнок летает.
Те нити Зло с Добром, в долях неравных
Он их берет, и линии узора
Неповторимы: для деяний славных
Те созданы, а эти для позора.
Там ткань крепка, прочна, орнамент ярок,
А там узор размыт, рыхла основа.
И ангелы несут клубки в подарок,
И Бог берет их, сочетает снова…
Но как над жизнью Он моей трудился,
То у Него осталось мало пряжи,
И огорчился Он, и сокрушился:
«До юности ведь не дотянет даже!»
И плакался Бог над моей судьбиной.
Но ангелы уже стучались в окна,
Неся Ему на крыльях паутины
И предвечерья синие волокна.
И стан Господень заработал скоро,
И вот уже почти Он кончил дело:
«Тонка, а все же ткань… Лишь нет узора» -
Тут ласточка к Нему в окно влетела.
И легкокрылая дала для стана
Тонюсенькую нить своей печали.
И сделан был тогда орнамент странный,
И жизнь мою мне ангелы вручали.
Я жив, но мозг сосет мне паучиха,
Из самых грустных жизнь моя на свете:
В ней сумрак, и попискивает тихо
В ней ласточка, запутанная в сети.
(С сербского, помощь Андрея Базилевского)
Велимир Рајић
1879-1915
Басна о животу
У једном куту небеснога шара
Још од постања стоји Разбој вити.
Ту Господ седи вечно. Живот ствара.
И чунак стално пролета кроз нити
Од Зла и Добра, од меда и жучи...
И анђели му носе танку пређу
Од славе, јада, памука и тучи,
Јаковну, слабу, јаснију и блеђу,
Са једне хрне, големе к’о гора.
У основицу, честу или ретку,
По неку жицу сваког свога створа
Уткива Господ ткиву у почетку.
У сваком ткиву има шара битна.
Две нигде нису једнаке нит’ исте:
У неком једна, нејасна и ситна,
У неком – пуно, све крупне и чисте...
Кад Господ хтеде живот мој да отка,
Преосташе му неколика пасма.
И поче ткати. Основа и потка
За ново ткање беху ретке сасма.
И жице ретке, сваког часа беже.
«Хеј! Мало пређе!» – анђелима рече.
Принесоше му паукове мреже
И модри сутон у јесење вече.
Бог, задовољан, стаде живље ткати.
И танко ткиво све то више расте.
«И овде ваља неку шару дати».
Донесоше му тужну писку ласте.
И утка Господ у сутон и мреже
Од ластавицс лаке љуте јаде.
И када ткиво, по свршетку, леже,
Он среза живот и мени га даде...
У телу моме живи страшни паук
Што сише мозак, срж и крвцу свежу
У души – сутон, и у њему јаук:
То пишти ласта, спутана у мрежу...
Свидетельство о публикации №115121205322
При случае загляните ко мне на страницу. Там вверху кое-что и старо, и новое. Интересно Ваше мнение.
С уважением - Володя.
Владимир Ромм 23.03.2016 13:05 Заявить о нарушении