Стихи Владимира Ягличича

По следу

Канули прочь родители.
Стихли шаги негромкие.
Их не с утра похитили –
по-воровски, потемками.

Вместе мы годы длинные
ели. Сидели. Спали, но
занавесь паутинная
нынче меж нас распялена.

Вспыльчив отец. Красавицы–
мамы извечны хлопоты.
Кто-то велел отправиться.
Оба ушли без ропота.

Этим надежду отняли.
Нянчим больные мысли мы:
явятся не сегодня ли
те, что за нами высланы.



Потрага

Некуда оду. Нестану.
Неминовно их сеобе
узму. Заноће - не свану.
Као стомачне тегобе.

А годинама с нама су
јели. Спавали. Седели.
Сад су прекрили завесу
међ нама чудни предели.

Тамно је име родитељ.
Отац прек, блага матера.
Неко им рече: ходите.
И на послушност натера.

С нама остају порази.
Зидови. Кошмари. Болести.
Свест да су још у потрази
они што ће нас одвести.

Бездомный

Дом сгорел, и пашни опустели.
Род погиб, и вырезано стадо.
У костра ищу себе постели
и дрожу в объятьях снегопада
на уклоне.

В мире этом призрачном и диком
ни души — лишь дым и тьма сырая.
Иволга меня встречает криком,
светлячок мерцает, умирая
на ладони.

Напоследок яростно завою,
отчий край окину горьким взглядом,
и уйду дорогой щебневою,
бесприютный, в старом и помятом
балахоне.

Владимир Јагличић
Бескућник

Дом се сруши, њиве сјаловише,
род изгибе. И стока се затре.
Сам остадох, да ме бију кише,
да се грејем крај угасле ватре
на пустама.

Буја коров, утрина и угар,
нигде људи у аветном миру.
Кроз мрклину поздравља ме вуга,
залутали свици ми умиру
на рукама.

Још да једном погледам опако,
да заурлам снагом задњег крика.
Па да кренем прашњавим сокаком
са самотном песмом бескућника
на уснама.



Куча

Брошенный всеми двор. Целая куча хлама:
стойки забора, тес, вилы, колеса, рамы,
серые валуны, старых досок обрезки,
грабли и шестерни, погнутые железки...
Бывший хозяин их трогал рукой несмелой
и говорил себе: "завтра примусь за дело";
из-под густых бровей двор осмотрев с оглядкой,
в хламе ища залог будущего достатка;
умер старик давно, двор навсегда покинул,
и не исполнил план даже наполовину.

Нет уже глаз его. Нет и бровей колючих.
Так вот про нашу жизнь правду глаголят кучи.

Рвољ

У напуштеном дворишту – сваком, по један рвољ
полуодбаченога нечег – ко ти, камене:
набацане тарабе, косници, ступе, зупци,
тесане талпе, греде, пањеви, гуме, трупци...
Претекоше. А није то било, у плану првом,
већ да дослуже нечем, као за огрев дрво.
Одлагало се: сутра, наксутра, од намере
живела је будућност под дигнутом обрвом,
у оку разгореном од будућег обиља
које не стиже никад до намене и циља.

Сад, тих обрва нема. Далеко су све очи.
О свима нама рвољ овај нешто сведочи.



Четверг

Это четверг. И ныне
воздух отягощает
легкие, словно гиря.
Ты же – как риф в пучине;
пальцы твои, пружиня,
стиснули в океане
шхуну постылой длани.
Дни мои убывают
в быстро растущем мире.

Это четверг. И надо
вырваться за ограду
(как, убежав с урока,
выждать до перерыва).
Ты мне, как будто, рада,
только мне одиноко,
день ото дня немею.
Голос звучит фальшиво,
даже шептать не смею.

Это четверг. И кто же
будет твоей любовью,
если он повторится?
Или с усердной мышкой
ты, дорогая, схожа –
с той, что в ночном гнездовье
мира грызет границу,
чтоб он исчез во вспышке?

Четвртак

Четвртак, кад се чини
да је све олакшање
сем зрака који дишем.
Ти си ми, још, једини
спруд, као на пучини
прстију који плове
у недраге дланове.
Сваког ме дана мање
а света све је више.

Четвртак празнине, када
помишљам да се могло
изостати (ко с часа:
па на велики одмор).
Ти си ми тек, још, рада,
осталоме без гласа,
немљему за дрвеће.
Све мање сам за говор
а ни шапат ме неће.

Четвртак. Ко ће тебе
волети, када дође
четвртак? Ал овако:
с ове неме даљине
што као мишић гребе,
секутићима глође
међу кроз свет под мраком
да плане и замине?

Четверг. А кто тебе
будет любить, когда придет
четверг? Или так:
из этой немой дали (расстояния),
которая как мышонок царапает,
грызет резцами,
границу мира под мраком
чтобы он вспыхнул и погас?


Песня про говно

Плыл я гордым кролем, как заведено,
тут со дна речного выплыло говно.

Руганью не стал я тешить сатану,
ведь недолго плавать этому говну.

Но оно не тонет, щерит хищный рот,
за ноги хватает, ходу не дает.

Горестную правду я постиг сполна:
неуничтожимо царствие говна.

Вот уже полвека, как в бреду чумном,
окружен я смрадным, липнущим говном.

Я устал бороться, я уже тону:
под говенный хохот мне идти ко дну.

Песма о говнету

Пливао сам једном, краул, изазовно,
кад крај себе спазих - испливало говно.

Ја помислих: нека, није од Сотоне:
мало ће да плута, па ће да потоне.

Не потону оно, већ разјапи раље,
ћапи ме за ногу - и не да ми даље.

И ја најзад схватих, незамисливо:
да је ово говно - неуништиво.

Педесет година већ плутам без среће:
вода ми до грла, а оно - све веће.

Дође време с овог света да се торњам:
говно се све цакли, а ја тонем говњав.


Рецензии