Симонида

Милан Ракич
перевод с сербского
 

 Ослепили тебя, прекрасная фреска!
 Незамеченный, под покровом ночи,
 ни красы твоей не щадя, ни блеска, —
 басурман ножом тебе вынул очи.

 Но не смог коснуться уст, что молчали,
 и всего королевского лика в нимбе:
 золотой короны, цветной вуали,
 кос тяжелых твоих под ними...

 На колонне, освещенной свечами,
 я увижу тебя и — дивлюсь, настолько
 ты судьбу свою переносишь стойко:
 в мозаичном платье, бледна, печальна.

 Как от дальних солнц, космической пыли,
 проливается свет к нам из звездных облак,
 а мы видим сияние, цвет и облик
 тех далеких звезд, что уже остыли, —

 так теперь в душе всё горит обида,
 а со старых стен, что мрачнее ночи,
 мне сияют ясно, моя Симонида,
 те твои давно изъятые очи…






 Милан Ракић
 Симонида

 Ископаше ти очи, лепа слико!
 Вечери једне на каменој плочи,
 Знајући да га тад не види нико,
 Арбанас ти је ножем избо очи.

 Али дирнути руком није хтео
 Ни отмено ти лице, нити уста,
 Ни златну круну, ни краљевски вео,
 Под којим лежи коса твоја густа.

 И сад у цркви, на каменом стубу,
 У искићеном мозаик-оделу,
 Док мирно сносиш судбу своју грубу,
 Гледам те тужну, свечану, и белу;

 И као звезде угашене, које
 Човеку ипак шаљу светлост своју,
 Те човек види сјај, облик, и боју
 Далеких звезда што већ не постоје,

 Тако на мене, са мрачнога зида,
 На почађалој и старинској плочи,
 Сијају сада, тужна Симонида, —
 Твоје већ давно ископане очи!


Рецензии
Молодец, Елена Ивановна!

Станислав Минаков   11.12.2012 22:34     Заявить о нарушении