Материце
Полако отварамо врата
На прстима улазимо у собу
Седам, показују казаљке старог сата
Везаћемо те, а ти ћеш платит слободу
Испод јоргана вири твоја нога
Тик уз шипку од кревета
Крстимо се и помињемо Бога
Док везујемо крајеве конопчета
Ти се баш будиш тада
А онда испод јастука
Појаве се бомбоне и чоколада
И тек што си се умила
А доручак чека на столу
Увек сам мајко, за тебе мислила
Да требаш бит чаробњацима на престолу.
Сећања. Сећања. Сећања.
Навиру са свих страна
Никад неће престати да се сања
Нити ће бити без тебе дана
Нисам више оно наивно дете
Које је завиривало под јастук често
Кад год се чоколаде сети
Јер је мислило да јој је ту место
Знам. Знам. Сад знам све.
Спавала ниси, гореле су свеће
И зашто ти је нога откривена посве
Хтела си да летимо на крилима среће
Материце
Сат откуцава седам
Студ стеже раном зором
Ево, у небо гледам
Видиш ли да стојим пред прозором?
Марица Лукић
( књига поезије Ружа и трн )