Гледам блатњав пут
Бара до баре не може се проћи
Крај пута џак смећа просут
Људи ливадом иду по ноћи.
А ти. Шта хоћеш душманине?
Намерачио си се да отмеш то блато
Асфалтирао би пут до планине
Ал не може мој велики бато.
Копао би моју планину
И путем возио себи
Оставио мени чистину
И ни мрвице ми оставио не би.
А гдје ће да буду моје птице?
Ко ће ми пјеват у цик зоре
За тебе су то ситнице
А за мене велико ко море.
И зато прсте ка себи
Остави мени моје блато
Моје је и не дам га теби
Теби је блато, а мени злато.
То блато су газили моји преци
Па газићу и ја докле мора
Наљутиће се на мене моји свеци
Ако им свиће без пјесме зора.
Ти мислиш да сам ја неука
Недаће се око мене сплеле
Сељанка сам, једем сланине и лука
Ал не дам планину и опанке за ципеле.
Дошао си преко океана
Да однесеш планину моју
Па имаш ти тамо планина ко дана
Копај планину своју.
Сад ти не дам ни оно смеће
Моје је, склонићу га ако ми смета
Твоје је смеће много веће
А мог нека ту, ако треба и сто љета.
Мене је моја планина задојила
Тече ми кроз сваку вену
Њене сам се росе накупила
А ти би да је однесеш у трену.
Па то је као да ми отимаш мајку
Правиш од мојих покољења сирочад
Дижеш по свијету хајку
Некад си то могао, ал не можеш сад.
Ајде, купи се, иди!
Пре но што кренеш опери ципеле своје
Желим да се види
Да на ципелама не однесеш мрву земље моје.
Србија је ово, можда нисте знали
Више вам ништа не дамо
А они који би вам све то предали
Водите и њих са собом, тамо.
Тлачите нас већ много времена
Одлетјеле су многе српске главе
Србија више није безимена
Долази вријеме српске славе.
(посвећено народу Јадра)
Марица Лукић
( књига Првославље, Духовна поезија, Житије)