Выдумка

Александр Котания
Среди шума
и мрачного
чада
там, где надо,
и там,
где не надо:
люди,
судьбы,
надежды,
дела,
спешка,
давка,
забота,
тела,
варианты
застывшего стона
шлакоблока,
стекла
и бетона,
этажи,
этажи,
этажи...
и сие называется—
"жизнь".
Это я —
проходимец случайный
наделил её
смыслом и тайной,
запалил
(поздравляйте
с почином)
искру малую,
свечку,
лучину,
разошёлся,
раздался,
упился,
возгордился,
вознёсся,
купился,
сам,
в свои же
поверивший
сказки,
ожидая
и дружбы,
и ласки...

Ведь и я —
нерадивый прохожий
может
кем-нибудь
выдуман тоже?