СЛОВНО В СКАЗКЕ
Хотя б одну ночь, когда будто Луна засыпает -
Печальная, хилая, поблекший не светит наряд,
Земля же устойчивый запах айвы источает
Давно, может, несколько месяцев подряд;
И всё так уныло, и, кажется, вечно так будет,
Что дети больными останутся навсегда,
Тоску нагоняя на всё, чем спасаются люди,
И в сумерках кто-то тихонечко плачет - беда;
И в этот момент, чувствуя губы твои на теле своём,
Кажется, будто мы тоже рыдаем с тобою вдвоём...
Хотя бы ещё одну ночь - свадебно белую,
Прозрачную, яркую, всю в лунном свете,
Чтоб вид неземной придала она твоему телу,
А также всему, что представлено в этом сюжете.
Как будто мы в сказке с тобою, а не наяву,
Так нашу реальность свет лунный преображает,
Теряется, падает, будто по волшебству,
Наперекосяк всё идёт, а после совсем исчезает,
И в этот момент, чувствуя губы твои на теле своём,
Кажется, что исчезаем и мы с тобою вдвоём...
МИЛАН РАКИЧ
Перевод Дениса Говзича
И ОРИГИНАЛ
КАО БАJКА
Хтео бих једну ноћ кад месец куња,
Плачеван, кржљав, без сјаја и боје,
А земља има сетан мирис дуња
Што месецима у прозору стоје;
И све да буде тужно, све да буде
Као да свуда јече болна деца,
Растапају се чежње као груде,
И све кроз сутон пригушено јеца;
Па кад на мене падну усне твоје,
Да зајецамо и ми, обадвоје...
Хтео бих једну ноћ венчано белу,
Провидну, светлу, сву у месечини,
Да неземаљски изглед д; твом телу,
И свакој ствари, и да ми се чини.
Ко бајка да је, да то није јава,
Да с месечином све се стапа сада,
И неосетно губи се и пада,
И све нестаје, и све ишчезава,
Па кад на мене падну усне твоје,
Да ишчезнемо и ми, обадвоје...
Милан Ракић
Художник Томаш Рут
ДАЛЕЕ
Милан Ракич «Призыв»
http://stihi.ru/2020/09/18/6556