Шершаво

Фарфель Арнольд
Ветер
       лужи
       утюжит…
Вечер…
       Ужин
       не нужен.
Ты – нужна.
Не жена…
Не нежна…
Да, и я
       сложен
       с ложью
       в ножны.
Дай, а,
       нож?
И по коже…
Берешь,
       и тоже
       бьешь.
Глубже.
Уже
       поражая
       сердца.
В раже
       и я.
И я до конца.
До жил…
До дрожи…
Дожил,
       раз уж
       должен…
Покажи,
       пока жив!
Как вена
       божественно
       железом
       режется.
Кажется
       ржавым
       нож
       у лица.
Мне снова шершаво
«Шерше ля фам».
А Вам,
       моя умница,
       зеленая улица!